Ljubav je uvek ozdravljenje. Ovih dana intenzivno razmišljam kako bih mogla da kupim igle i vunicu. Nekako je pravi trenutak za neki šal, jer baš takvog nema u ponudi, među ovih pet miliona šalova po prodavnicama u koje sam ušla (a sigurna sam da sam za najmanje tri pomislila kako mi baš takav treba).
I onda onako ortački kažem sama sebi:“ Mila, kakve su to gluposti, otkuda tebi igle i leptirići u stomaku? Što bi deca rekla – šta si sad smislila?”
A pogled u sebe, uvek bude zanimljiviji od onago što se vidi spolja…
Nisam smislila, nego sam se setila…
Tako polovina decembra utiče na mene. Taj period kada se mrak prikrade već oko 4h, ume u mom biću da otvori registar koji se čuva pod posebnim uslovima, na posebnoj temperaturi i pod posebnim svetlom…Svaki put kad neku priču u učionici započnem rečima: „ Moja baba….“, deca se zature, udahnu i nasmeju… Mene taj njihov osmeh natera da se zacrvenim, ali priču nastavim. Dakle…
Moja baba se nikada nije žalila na vremenske uslove! Zanimljivo je to, kakvo god da je vreme, bilo je nešto što se moglo raditi baš tada! Svako vreme je bilo dobro za nešto. Nije bilo u njenom životu dana za generalno raspremanje, unapred osmišljenih jelovnika, nije postojalo vreme koje je po definiciji za odmor…. Nikada nije insistirala ni na kakvoj rutini, nisam čula da se nervira što nešto nije bilo baš tada kada je ona zamislila, ustvari, nisam čula da je nešto zamislila…. Nije se žalila na kišu, sneg ili sunce… Nije se žalila ni na mrak koji okuje decembarske dane…Izvadi se tada vuna, prvo da se prede, pa onda da se ispredeno smota u klupko. A onda igle i njihova ujednačena cika, i dani u kojima se pod njenim rukama polako otkrivaju čarape, šalovi, džemperi… A da ne bude dosadno, nekih dana preseče pletenje heklanjem…
Slatko je bilo kako je deda izražavao divljenje rečima da on ne može ni da zamisli kako ženama uspeva da izvedu to čudo. Pitao se kako znaju kad šta treba da rade i znao da izjavi da on to njegovim prstima i rukama nikada ne bi uspeo. Ona je te reči primala kao toplu zahvalnost, kao ljubav (deca bi rekla „bez drame“).
Nije se hvalila, pokazivala komšinkama, pričala o tome šta radi, nije očekivala divljenje. Mi smo kroz mir i sigurnost koju smo osećali u njenom prisustvu znali – ona prati neki unutrašnji osećaj i ispituje ga. Da li je još uvek dobar, je li još naštimana i sposobna da prepozna tonalitet i uskladi se sa trenutkom? Kad njega sluša zna da je u kontaktu sa zemljom, sa prirodom, da je prisutna (neki bi rekli sada i ovde, ali ne i ona) i da je samo takva i prilagodljiva i stabilna u isto vreme. I ja sam znala da sam pored nje sigurna i zaštićena. Taj njen osećaj za život u sadašnjem trenutku činio je spremnom da se snađe i prilagodi uvek i svemu. I uspevala je tako da poživi preko devedeset godina.
A nije to bio lak život (a čiji i jeste). Sećam se jednog od poslednjih razgovora sa njom u kome sam je pitala kako je uspela da živi tako dugo, s obzirom na teškoće koje je preživela, i njenog odgovora: „Slatko mi bilo živeti, nekako!“
I sad da se vratim na početak, na igle i vunicu, i leptiriće…Šta me je uhvatilo ovih dana da o tome mislim? Uhvatila me ljubav! Ljubav prema životu! Ne nekom budućem, boljem, nego ovom – sada i ovde.