Kada odrasli rastu?

Često noću!

I to ne dok spavaju, već dok budni biraju koji unutrašnji glas će da slušaju! Nekada je svoj najteže čuti!

A šta budi odrasle?
Isto što i decu – strah, kako god ga zvali…nervoza, briga, trema, anksioznost…

A zašto nas budi?
Da bismo našli način da se prilagodimo stvarnosti ili situaciji…da bismo promenili ponašanje, da bismo promenili način razmišljanja, da bismo se sklonili iz situacije ako je potrebno…Nekada nas budi i strah od promene, strah da ćemo sa promenom izgubiti sebe.

Od čega zavisi koliko ćemo često biti budni?
Od naše spremnosti da vidimo stvarnost onakvom kakva ona jeste i da je prihvatimo i od spremnosti da preuzmemo odgovornost za svoje odluke!

Za to je nekad potrebno vreme, kao i za svaki rast! I spremnost da prihvatimo i negujemo sebe čak i kada smo ranjivi i slabi!

Onda kada smo spremni da volimo i svoje slabosti, slobodni smo od treba i mora kojima dajemo moć drugim ljudima nad nama!

Kada odrasli rastu? Kada pronadju put ka svesnosti, integritetu, spontanosti i autonomiji!

Rad na sebi podrazumeva preuzimanje odgovornosti za sebe i svoju dobrobit.

To je osvešćivanje svojih želja i svojih unutrašnjih snaga, ali i izgrađivanje novih veština kojima ćemo oblikovati svoj život.

I spremnost na istraživanje, šta je ono što nam prija, a šta ne. Kada smo u skladu sa sobom, a kada to nije slučaj.

Tu nam je telo odličan izvor informacija, kada smo u kontaktu sa njim.

Dokle god su nam drugi krivi za sve, mi doživljavamo sebe nemoćnim i obespravljenim.

I lišavamo sebe prilike da započnemo rad na sebi na pravi način!

Odrasli rastu i smatramo ih odraslim kada se nauče da slušaju, posebno svoje najbliže okruženje, decu pogotovo.