Šta kada misliti pozitivno, nije dovoljno?

Svi mi imamo različite potrebe. Nekome je dovoljan mali podsticaj, poruka o važnosti pozitivnog mišljenja, svest da nije usamljen u problemu koji ima, u situaciji koja ga okupira, a nekome je potrebno mnogo više nege, razumevanja i podrške!

Čak i kada su naši problemi naizgled slični potrebe su nam različite

Kako god da se osoba oseća u datom trenutku, čak i kada nema vidljivog razloga, važno je da onaj sa kim osoba razgovara njena osećanja  prihvati i razume, i da im da na značaju, da  pokaže razumevanje!  Ta osećanja su nekada nastala kao deo strategije osobe kojom se prilagodila nekoj prošloj situaciji i u toj situaciji su bila mudar izbor koji je bio spasonosan!

Veoma je važno da se osoba oseća sigurno, zaštićeno i da ima poverenja u onoga sa kim o svojim osećanjima govori! Da razume značaj svojih emocija i da se oseća bezbedno da bi prihvatila negu koja joj se nudi, ne bi li je usvojila kao novi obrazac ponašanja prema sebi!

Jeste, neki odrasli rastu noću (ako ste čitali predhodni post jasno vam je), umeju da pruže sebi potrebnu negu i dovoljno ih je na to podsetiti!

Dosta je i onih kojima je potrebna pomoć druge osobe da bi u tom odnosu dobili nešto od onoga što je izostalo u važnim odnosima kada su bili dece, npr. potreba da se osećaju sigurno u odnosu, da je drugima važno kako se oni osećaju, da budu prihvaćeni ili da drugi uvaži njihovo lično iskustvo…

I da, takav put je nekada dug i mukotrpan, i nisu dovoljne tehnike samopomoći, već terapeut u koga se ima poverenja, i koji ume da vas bezbedno vodi kroz terapijski proces!