Ljubav prema životu.

Ljubav majke prema detetu po prirodi bi trebalo da bude bezuslovna. Ona podrazumeva brigu i odgovornost za očuvanje detetovog života, njegov rast i razvoj sa jedne strane, a sa druge strane zadatak joj je da detetu ulije ljubav prema životu, osećanje da je dobro biti rođen. Da bi to mogla, bilo bi dobro da i ona sama bude srećna osoba! Ako nije svesna svojih potreba, ako je pod nesvesnom prisilom da zadovolji druge, da ispuni uslov kojim bi bila dobra po kriterijumima nekog svog unutrašnjeg roditelja ili važne osobe, teško da će uspeti da zadovolji ovu važnu detetovu potrebu. S obzirom na to da „čovek voli ono oko čega se trudi, a trudi se oko onoga što voli“, lako nam je da zaključimo na čemu smo, odnosno koliko volimo sebe.

A ako volite da razmišljate o sebi kao nesebičnoj osobi, ne želite ništa za sebe i živite samo za druge, a ipak ste i dalje nesrećni i odnosi sa bližnjima nisu baš sjajni, često ste anksiozni, a ponekad i depresivni, znajte da je baš nesebičnost simptom kojim biste se trebalo pozabaviti. Vrlo je moguće da takva nesebičnost prikriva „neprijateljstvo prema životu“, kako kaže Erih From u svojoj knjizi Umeće ljubavi. Iz ovog neprijateljstva rađa se preterana brižnost koja bi trebalo da nadomesti taj nedostatak ljubavi prema životu, i čak sposobnosti da se voli. Dakle, kada ste preterano brižni, biće da se borite sa osećanjem krivice, a ne da vas opterećuje previše ljubavi. 

Zanimljivo je da se u radu sa klijentima često ispostavi da rezultat vaspitanja nesebičnih majki nije mnogo drugačiji nego sebičnih. I jedno i drugo dolazi iz unutrašnje teskobe i nezadovoljstva!