Beg koji zovemo ljubav: kada partner nije problem, a paralelna veza nije rešenje
Ko je koga prevario sa kim i kako postalo je tema slučajnih susreta, poverljivih razgovora, kuloarskih ogovaranja. Ali i realnost mnogih zajednica, širih i užih porodica, u kojima kao pojava kreira atmosferu patnje, stida, i očaja. Varanje je jedna od onih tema o kojoj svi imaju mišljenje i najčešće se svodi na moralizaciju i osuđivanje da li je nešto lojalno ili nije, dobro ili loše, ispravno ili pogrešno. U toj pojednostavljenoj slici, gubimo priliku da sagledamo suštinu problema.
Jer varanje gotovo nikada ne počinje u tuđem zagrljaju. Ono počinje mnogo ranije. U previranjima unutrašnjih konflikata, u neizgovorenim potrebama, u potisnutim strahovima i nerazvijenim kapacitetima za bliskost.
Zašto varamo? Šta nas vodi u paralelne odnose?
Varanje nije samo “loš izbor”. Iza njega najčešće stoji složen splet potreba, strahova, praznina, neobrađenih rana i nerazvijenih kapaciteta. Većina ljudi ne uđe u paralelni odnos da bi nekoga povredila. Nekada su sasvim ubeđeni da je to jedino što im je preostalo, da imaju pravo to da rade, da su oni žrtve, da je partner odgovoran za to što su oni odlučili da preduzmu ovaj korak.
Međutim, niko ne može biti odgovoran za naše izbore, za ono što mi sami odlučimo da uradimo. Uvek postoji i drugačiji izbor. Zašto ovo i kada izgleda kao jedina mogućnost?
Ljudi varaju kada žele da pobegnu od sopstvene slike o sebi
Neki ljudi biraju paralelne odnose da ne bi osetili svoje unutrašnje praznine, dosadu, neuslišene želje, gubitak vitalnosti, osećaj da nisu dovoljno vredni. Afera im daje osećaj važnosti, prisutnosti, uzbuđenja, makar i kratkotrajan.
To nije samo “čin protiv partnera”, mada tako izgleda i jeste. U dubini, to je pre svega beg od sebe.
Varamo kada ne umemo da budemo intimni
Mnogi se plaše prave bliskosti. Paradoksalno, paralelna veza im omogućava “kontrolisanu bliskost” taman toliko da se osećaju povezano, ali nikad toliko da izgube kontrolu, da budu stvarno viđeni ili ranjivi. I u jednom i u drugom odnosu nije potpuno, nije celovit. Ovo im omogućava da u primarnom odnosu ostanu na distanciim, a u aferi taman imaju opravdanje zašto ne mogu kompletno da se daju.
Varamo kada želimo potvrdu da ‘još uvek vredimo’
Neki ljudi nose tiho, hronično uverenje da nisu dovoljno privlačni ili poželjni. Paralelna osoba služi kao spoljašnji dokaz: „Još uvek mogu nekoga da osvojim. Još uvek sam živ. Još uvek me neko želi. Još uvek sam mlad.” To je pokušaj da se zaleči rana koja je odavno otvorena.
Varamo kada nemamo kapacitet za frustraciju i doslednost
Da bismo jedan odnos očuvali, održali, potrebno je mnogo više od moralnih zabrana. Monogamija u kojoj sa jednim partnerom i uz njega ostajemo odano i lojalno zahteva određene ceštine i sposobnosti. Zahteva kapacitet: za strpljenje, za regulaciju želje, za dosadu, za razgovor, za konflikt, za vernost sopstvenim vrednostima. Onaj ko nije razvio taj kapacitet, zahtevaće mnogo ali će davati malo.
Želeće stabilnog partnera, ali neće moći da podnese sopstvenu unutrašnju nestabilnost.
Varamo kada negujemo fantaziju ‘dvojnosti’
Neki ljudi vole osećaj dvostrukog života. Tajna im daje lažni osećaj moći, kontrole ili posebnosti. To je duboko kompulzivna dinamika adrenalina, skrivanja, poruka u mraku, dvostrukih kalendara. Život na ivici.
Ali realnost je suprotna tome. Tajna je ne jača, već je polako izjeda.
Kako u opšte mogu da žive sa tim?
Većina ljudi ne može. Oni preživljavaju kroz racionalizacije:
- “To ništa ne znači.”
- “Napuniću se tamo, pa ću biti bolji/bolja kod kuće.”
- “Partner ionako ne bi razumeo.”
- “Bolje da ne zna — ovo je za njegovo/njeno dobro.”
Svaka od ovih misli služi jednoj svrsi, a to je da se održi slika o sebi, da ne bi došlo do raspada. Jer ako bi priznali svoje postupke, morali bi da se suoče sa sobom. Ali i sa drugima. A to je teže nego bilo koja tajna soba, skrivena adresa, zaključan telefon ili lažna poruka.
Šta je cena?
Cena nije samo povreda partnera, već i unutrašnja rascepljenost. Paralelni životi, dva imaginarna sveta, dve verzije sebe. Stalna napetost, strah od otkrivanja, iscrpljenost. Polagano iskrivljavanje sopstvenog integriteta. Niko to ne može da izdrži bez posledica koje su emocionalne, psihološke i moralne.
Zato, pitanje nije: “Zašto je neko varao?” Već: “Od čega je bežao? Šta nije mogao da podnese? Kojeg dela sebe nije mogao da izdrži?”
Varanje ne počinje u krevetu već mnogo pre toga:
- u neizgovorenim potrebama
- u neobrađenim traumama
- u izbegavanju konflikta
- u izbegavanju sopstvene istine
- u granicama koje nismo naučili da postavimo
- u kapacitetima koje nismo naučili da razvijemo
Zašto, onda, tražimo monogamiju, vernost od drugih, a nismo uvek spremni da je živimo?
U partnerskim odnosima često se čuje zahtev: “Hoću monogamiju. Hoću lojalnost. Hoću da si samo moj/moja.” A onda, tiho, ispod te želje, u statistikama, u terapijskim sobama, u privatnim porukama, stoji sasvim drugačija stvarnost. Procenat paralelnih odnosa i emocionalnih ili fizičkih prevara mnogo je veći nego što većina ljudi želi da prizna.
Nije stvar u tome da ljudi treba ili ne treba da varaju. Sasvim je u redu da imamo različit sistem vrednosti, da želimo različite stvari, da imamo drugačije potrebe. Stvar je u tome da monogamija jeste vrednost, i da ako je tražimo od drugih u odnosu sa nama treba da za istu imamo i kapacitet.
Upravo tu nastaje raskol koji dolazi iz više razloga.
Kada monogamiju tražimo iz straha, ne iz zrelosti.
Mnogi ljudi traže ekskluzivnost kao garanciju protiv napuštanja. Kao da će obećanje rešiti njihove unutrašnje nesigurnosti. Ali strah nikada nije dovoljno snažan temelj za stabilan odnos.
Izostaje emocionalna veština koju monogamija zahteva.
Monogamija nije samo “ne spavati sa drugima”. To je umeće regulacije želje, frustracije, dosade, povrede, granica i bliskosti. Mnogi žele lojalnost, odanost, ali ne i proces kojim se ovakav odnos gradi.
Ljudi potcenjuju sopstvenu ranjivost na privlačnost.
Paralelni odnosi često nisu planirani, već nastaju tamo gde se prepliću neispunjene potrebe, nagomilana usamljenost, premorenost i mogućnost da se “ponovo osetimo živim”.
Verujemo u mit da „pravi partner“ uklanja svaku potrebu za drugim.
Ali ljudi ostaju ljudi. Privlačnost prema drugima je normalna. Razlika je samo u tome kako je nosimo, obrađujemo u odnosu sa partnerom, i na koji način smo definisali svoj integritet.
Šta nam sve ovo govori?
Važno je reći da monogamija nije samo moralna odluka. Vreme da prestanemo sa moralizacijom i etiketama, i da počnemo da se bavimo kapacitetima.
Kapacitetom da podnesemo frustraciju. Da razgovaramo o onome što nam nedostaje.
Da regulišemo želju, a ne da budemo njome vođeni. Da ostanemo dosledni sopstvenim vrednostima čak i kada je teško.
Kada taj kapacitet ne postoji, ni obećanja, ni zakletve, ni kontrola neće biti dovoljni.
Zato, ako tražimo monogamiju od partnera, važno je da se zapitamo:
Da li smo spremni da pružimo ono što zahtevamo?
Da li su naše veštine bliskosti i sameregulacije u skladu sa našim očekivanjima?
Da li želimo monogamiju iz straha — ili iz ljubavi?
Tek tu počinje pravi, iskreni, odrasli odnos.
Da zaključimo…
Paralelni odnos ne rešava ono od čega bežimo. On to samo odlaže.
Ne leči prazninu.
Ne gradi kapacitet za bliskost.
Ne razvija integritet.
Ne uči nas kako da budemo u odnosu — sa sobom i sa drugim.
Najčešće samo produžava patnju i stvara nove povrede: prema partneru koji živi u neznanju, prema trećoj osobi koja je često „u mraku i neizvesnosti“, i prema samima sebi.
